Христово учење и грчки филозофи

     Свака наука почиње филозофијом, онда, када неко од нас постави питање од опште важности. Нама познатој цивилизацији, а то је после библијског Потопа 2344. год. пре Х, прва интелектуална активност развила се у старој Грчкој. У периоду од два века - Грци су оплеменили уметност, књижевност, филозофију и науку. Оставили су многа ремек дела. Наука и филозофија почињу с Талесом из Милета у 6. веку пре Х. Египћ ани и Вавилонци задржали су многа знања из прошлих цивилизација, која су касније прузели Грци. Кроз легендарни лик Орфеја, кога су по легенди раскомадале део по део пијане баханткиње, у Грчку улази утицај давне суровости протеклих цивилизација. Улазак орфичког веровања доводи до аскетизма и наглашеног духовног заноса. Веровало се да је то пут сједињавања с Богом, и да се на тај начин стиче мистичко знање. Орфички утицај најпре се осећа код Питагоре, који га је прилагодио сопственом мистицизму. Орфички утицај налазимо и у секти есена у Палестини. Њихова централна религијска личност је ''учитељ праведности'', чије тело по учењу есена бива пресечено на пола. Таква судбина се приписује и библијском пророку Исаији. Овај духовни занос који је захватио Грчку постаће систем који ће касније многе религије прилагодити свом учењу.
Планета Земља која носи биолошки живот и људско друштво у њој није супротна божанским идејама, свету милости и неба, јер је и материјални свет створен од Бога (Творца). Jедино, њиме управља нижи Божији закон - закон природног права. Материјални свет сазнајемо каузалним размишљањем и чулним опажањем. Виша стварност човековог битисања могла би бити идеја кроз коју се испољава постојање материје. Између материјалног света и вишег света идеја нема начелне разлике сем у највишој идеји - сазнања Бога. Човекова мисао се из материјалног света пење ка идејама. Кроз разум човек наслућује истину, али, разум није довољан да се допре до виших идеја Божије милости. Потребно је откровење. Величанственост је у томе да обе истине - разум и откровење потичу од Творца и воде до сазнања Бога. Усмерење ка идеји могли бисмо дефинисати: - свака идеја поседује свој степен савршенства и достижући га реализује се у биолошком животу.
Свака религија почиње неким или комбинацијом филозофских система. Наслеђе, може бити и социјални приступ неког филозофског система, или, само делови слике одређеног филозофског система. Сократ се представља окружен својим ученицима, као што се Христ представља окружен својим апостолима. Филозофски системи религији служе као костур на коме ће исплести своја учења. Могли бисмо закључити да је то принцип у биолошком животу за духовни напредак цивилизације. Нове религије, такође, преузимају и религијске системе претходних цивилизација. Сумерски систем је био: Бог = Ану, Син = Тамуз, богиња мајка = Ним-Мах. У хришћанству: – Бог = Отац, Син = Христ, богиња мајка = богиња Марија. Утицај филозофа и њихових система на стварање нове религије сагледаћемо у Христовом учењу.
Сократ (469 – 399. пре Х.), је један од најизразитијих и најпопуларнијих личности грчке филозофије. Није ништа писао исто као и Христ, јер је сматрао да књига ћути ако је нешто питамо. Свој филозофски рад је развио - водећи дијалоге с људима на атинским трговима о најсложенијим питањима. Тако је и Христ ширио своју етику љубави - расправљајући са фарисејима, садуцејима и књижевницима у Палестини. Сократ је био забринут због опадања морала својих суграђана и њиховој тежњи богатству, а не врлини и путу ка истини. Христ на богаство гледа попут Сократа, јер се у богатству губи пут ка врлинама и савршенству. Погледајмо:  
Јеванђење по Матеју, гл. 19: 21/22/23;
''Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима;...''.
''А кад чу младић ријеч, отиде жалостан, јер бијеше врло богат''.
''А Исус рече ученицима својим: заиста ва м кажем да је тешко богатоме ући у царство небеско''.
Јеванђеље по Луц и, гл. 6: 24;
''Али тешко вама богатима; јер сте већ примили утеху своју.''.
За Сократа је врлина смисао живота. Човеков живот се огледа у снази да поштује – умереност, усавршавање и самосавлађивање. Зато Сократ истиче стару изреку – ''Спознај сама себе''. У јеванђељу по Томи нађеном у Наг-Хамаду и Христ понавља Сократову изреку:
Јеванђеље по Томи, бр. 3;
''Исус рече: ...Ако спознате себе, тада ћете бити спознати и знаћете да сте синови Живога Оца. Али, ако не спознате себе, тада сте у сиромаштву и ви сте сиротиња''.
Једно од главних начела Сократове методе је освешћивање од не знања, а то је први ступањ почетка знања. Сократ је кроз иронију оне људе који тврде да нешто знају - суочавао с властитим незнањем.
Христ је кроз своје параболе многе фарисеје и садуцеје суочавао с не знањем. Сократ бива оптужен да не верује у богове у које верује држава, и демократија га осуђује на смрт. Спокојно и достојанствено прихвата своју смрт испијајући врч отрова. Херојска смрт постаје његова победа овенчана славом. Јеванђеља, такође, усмеравају на Христово мирно прихватање осуде разапињања на крст.
Јеванђеље по Матеју, гл. 27: 12/13/14;
''И кад га тужаху главари свећенички и старешине, ништа не одговори''.
''Тада му рече Пилат: чујеш ли шта на тебе сведоче''.
''И не одговори му ни на једну ријеч тако да се судија дивљаше врло''.
Христово разапињање на крст је исто овенчано славом и почетак једне од светских религија.    
Платон (427 – 347. пре Х.) је био један од највећих античких филозофа, а под утицајем питагорејаца, елејаца и Сократове етике. За Платона је видљиви материјални свет појава - само ''сенка'' идеја. У хијерархији идеја највиша је идеја добра, а најчистије идеје су бројеви. Добро је сврховити садржај стварности и извор постојања, јер по ''добру'' је све што јесте (музичар је музичар ако је добар музичар у супротном није уопште музичар). Доброту као део Христовог учења налазимо у јеванђељима:
Јеванђеље по Матеју, гл. 12: 35/33;
''Добар човек из добре клијети износи добро; а зао човек из зле клијети износи зло''.
''Или усадите дрво добро, и род његов биће добар; или усадите дрво зло, и род његов зао биће; јер се по роду дрво познаје;''
За Платона опажање није елемент за сазнање мисаоних појмова и нема контуитета где би поједине облике сазнања повезао као делове јединствене целине. Платон сматра да је бесмртна душа боравила пре рођења у царству идеја, где је непосредно ''посматрала'' истину. Видљиви свет опажања појава је само подсећање душе на идеје, јер сазнање није ништа друго до сећање душе на садржаје, које је она знала пре спајања с телом, и живота у овоземаљском свету сенки. Због тога - душа увек налази знање сама у себи. Значи, за Платона су идеје једине стварности, једине суштине, непроменљиве и вечне.
Платон је замислио свет као лопту у чијој се средини налази Земља, исто у облику лопте. Око Земље се налазе звезде по сферама и оне су истовремено видљива блажена бића која имају свој живот и постојање. Тај живот се огледа у постојању силе да дејствује на нешто, или да прими друго дејство. Највиша слика једног врховног бића је Космос – светски Универзум. Једно такво биће није могло да створи физички несавршен свет. Такав свет је могло да створи једно ниже биће – Демиург, што значи занатлија, рукотворац. Демиург је исто дух који је само сликовито представљен као Творац и означава Разум - бесмртни интелектуални део душе. Демиург је покушао да створи свет по узору на идеје, али од несавршене материје створио је пролазни несавршени свет. Да је биолошки живот несавршен и да начело материје човека одвлачи од сагледавањ а истине о пролазности овога света, налазимо и у Христовом учењу:
Јеванђеље по Матеју, гл. 13: 16/18/22/44;
''А благо вашим очима што видите, и ушима вашијем што чујете''.
''Ви пак чујете причу о сејачу''.
''А посејано на трњу то је који слуша ријечи, но брига овога свијета и пријевара богатства загуше ријеч и без рода остане''.
''Још је царство небеско као благо скривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости за то отиде и све што има продаде и купи поље оно''.
Несавршено је и људско тело, али је у њему усађена душа, а у њој Разум – део савршене божанске интелигенције. Из оваквог схватања душе значи - човек путем божанског дела своје душе тежи да буде сличан савршеној божанској интелигенцији. Овакво гледање на божанство је идентично Христовом уче њу:
Јеванђеље по Матеји, гл. 5:48;
''Будите ви дакле савршени, као што је савршен отац ваш небески''
Платонова бесмртна душа је боравила у царству божијих идеја где је ''посматрала'' истину (божије царство), а сада се налази у нама. Такво учење је истоветно Христовом учењу - царство небеско је у вама.
Јеванђеље по Луц и, гл. 17: 21;
''Нити ће се казати: ево га овдје или ондје; јер гле, царство је Божије унутра у вама.''
За праведност, Платон је имао своју дефиницију: - Праведност је поседовање и рад онога што коме припада. Платонову дефиницију налазимо у Христовом учењу.
Јеванђење по Луц и, гл. 20: 21/24/25;
''И упиташе га говорећи: учитељу! Знамо да право говориш и учиш, и не гледаш ко је ко, него заиста учиш путу Божијему:''.
''Треба ли нам ћесару давати харач или не?''.
''Покажите ми динар; чији је на њему образ и натпис? А они одговарајући рекоше: ћесарев''.
''А он им рече: подајте дакле што је ћесарево ћесару, и што је Божије Богу''.    
Платонова филозофија је у хелинистичко-римском свету била поштована и усвајана. Платоново објашњење света имало је утицаја касније на гностичаре, неоплатонисте и хришћане. По персијско-гностичким схватањима архонати и Демиург који је створио човека су представници самосталне Богу супростављене силе Мрака. Ме ђутим, и код оваквог човека је божанска искра у виду пнеуме (душе) заробљена у телу. Неки гностички правци изједначили су Бога С тарог завета са Демиургом. Основно оруђе Демиурга и његових архоната да владају светом су судбина – заправо физички закони на основу којих све функционише. Св. Августин је био неоплатоновац и говорио: - ''Платонов систем је најјаснији и најчистији у целокупној фи лозофији''. Индж, у својој књизи о Плотину каже: ''Потпуно је немогуће да се платонизам ишчупа из хришћанства, а да се при томе хришћанство не исцепа на парам парчад''.
Грчки и латински бог Митрас (Митар) је био бог Сунца, а и син врховног бога светлости – Ормузда. Ова религија је састављена од вавилонске религије и старе персијске. Била је распрострањена међу римским војницима. Митра је саветовао људима - поштен и чист живот, да би се одбранили од Зла. То усмерење налазимо и код Христа. Постојале су мистерије уз чију се помоћ душа оспособавља за спас после смрти. По завршетку своје мисије, Митра се враћа Ормузду, богу светлости. Из наредних глава запазићемо да је и Христ људима представљен као светлост. Христ се после своје мисије враћа оцу, исто као и бог Митра.
Јеванђеље по Јовану, гл. 8: 12;
''Исус им ипак рече: ја сам видјело свијету: ко иде за мном не ће ходити по тами, него ће имати видело живота''.
Јеванђеље по Јовану, гл. 1: 4/5; гл. 3: 17; гл. 16:  5;
''У њој беше живот, и живот бијеше видјело људима''.
''И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе''.
''Јер Бог не посла сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе крозањ''.
''А сада идем к ономе који ме посла, и нико ме од вас не пита: куда идеш?''.
Легенда о пастирима који су дошли да се поклоне тек рођеном Исусу потиче из религије Митре. Пастири долазе и обожавају Митру који се родио из стене. Јеванђеља дају исту слику.
Јеванђеље по Луц и, гл. 2. 8/15;
''И бијаху пастири у ономе крају који чуваху у ноћ ну стражу код стада својега''.
''И кад анђели одоше од њих на небо, пастири говораху један другоме: хајдемо до Бетлема, да видимо то што се тамо догодило што нам каза Господин''.
Један од обреда у религији Митрас, био је - узимање посвећеног хлеба и воде. У религијском синкретизму хелинистичког света  налазимо схватање о: Богу – оцу, Богу – сину, о светом тројству као јединству, о индивидуалном спасењу. О жртвовању Бога и искупљењу греха - жртвом. О греху као принципу људског живота и сједињавању с Богом - узимањем за јело телa жртвованог Бога. Такође, налазимо учење о души као о божанском делу људског бића, које је предвиђено за спасење. Истоветно је и Христово учење које нам преносе  Јеванђеља:
Јеванђеље по Луц и, гл. 22: 19/20;
''И узевши хлеб даде хвалу, и преломивши га даде им говорећи: ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен''.
''А тако и чашу по вечери, говорећи: ова је чаша нови завјет мојом крви која се за вас прољева''.
Јеванђеље по Марку, гл. 9:12; гл. 14: 61/62;
''...али и син човечији треба да много пострада и да се понизи, као што је писано''.
''...Опет поглавар свећенички запита и рече му: јеси ли ти Крист, син благословенога?''.
''А Исус рече: јесам; и видјеће те сина човечијега гдје седи с десне стране силе и иде на облацима небескијем''.
Јеванђеље по Луц и, гл. 9:20;
''А он им рече: а ви шта мислите ко сам ја? А Петар одговарајући рече: Крист Божији''.
''Јеванђење по Јовану, гл. 6: 38/40/69;
''Јер сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу оца који ме посла''.
''А ово је воља онога који ме посла да сваки који види сина и вјерује га има живот вјечни;...''.
'' И ми веровасмо и познасмо да си ти Крист, син Бога живога''. 

Аристотел (384 – 322. пре Х.) је у основи идеалиста. Признаје једино материју за стварност, на супрот Платону, који не признаје материју као стварност, већ само као ''сенку''. Аристотел о трагедији говори као о прочишћавању осећаја. Орфички утицај је код грчких ф илозофа покренуо мисао за трагањем о истини и лепоти. Тај утицај налазимо и у Аристотеловом учењу. Код Аристотела етика наступа само на нивоу разума. Душа даје јединство телу и представља форму за његову материју. Циљ људског живота - Аристотел види у блаженству разумне душе. Живот разумне душе мора бити непрекидно активан у врлинама, јер је врлина средство до циља. За Аристотела је, као и за Сократа, највиши циљ што га човек може постић и – мисаони живот. Аристотел мисаони живот види као мисаоно разматрање о већ стеченим истинама, а не о откривању нових. О добру и злу које чине људи - Аристотел сматра да је деловање добровољно, сем у случајевима када је присилно. По Аристотелу пријатељство игра велику улогу у проширењу самопоштовања на друге. Човеку је у сопственом интересу да мора љубити брата као самога себе. Такав приступ животу налазимо и у Христовој етици.
''Јеванђеље по Луц и, гл. 16: 9/10; гл. 6: 13; гл. 10: 1;
''И ја вам кажем: начините себи пријатеље неправеднијем богатством, да би вас кад осиромашите примили у вјечне куће''.
''Који је вјеран у малом и у многом је вјеран; а ко је невјеран у малом и у многом је невјеран''.
''И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра из њих дванаесторицу, које и апостолима назва:''.
''А потом изабра Господин и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својијем у сваки град и у мјесто које шћаше сам доћи''.
Јеванђеље по Марку, гл. 7: 22/23; гл. 12: 31;
''Крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, понос, безумље''.
''Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека''.
''И друга је као и ова: љуби бљижњега својега као самога себе. Друге заповести од овијех нема''.
Јеванђеље по Матеју, гл. 18: 35;
''Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својијех''.
У трећем веку пре Х. јавља се реакција на Платоново учење и Аристотелов идеализам, у виду материјалистичког учења епикурејаца и стоика. За стоике је једина стварност материјални свет и живот у њему, а идеје су само апстрактне ознаке појединачних појава и појмова. Космос је целина, у којој исти светски разум обухвата и целину и делове. Људска душа је израз божанског разума. Космос је хармоничан и грчки богови носе исту пнеуму (душу) као и људи - само у већој мери. За њих су и душе у људима материјалне природе, јер се састоје од етера – најфиније материје.
Грчки богови су заправо исто што и библијски Божији синови. Учење стоика да грчки богови носе исту душу као и људи само у већој мери налазимо и у јеванђељу по Јуди.
Јеванђеље по Јуди, под бр. 40 и 41;
''Али бог је људско биће, попут свих божанских синова и земаљских људи, само је већег стања свести него што су они''.
''Створитељ с друге стране је далеко већи у упоредби с богом, господарем божанских синова и земаљских људи, јер је створитељ немерљива енигма''.
Из ових глава могли бисмо сагледати да су наши преци знали о спиралном уздизању усавршавањем свести. Из казивања  сагледавамо неколико димензија уздизањем свести: – човек – Божији син – Бог – Створитељ. Јахве - код Јевреја значи Онај који постоји сам по себи, тј. Онај који је начинио сав Свемир и све у њему. Јехова на хебрејском значи – ПОСТОЈЕЋИ.
Стоици уче да нема силе ни дејствовања у природи без материје. Светски разум делује по космичком плану, где је део подређен целини. За њих свет није само хармоничан већ и добар, а зло је подређено добру. Врлина у себи носи награду, а порок и грех носе своју казну и зло разара порочног човека.
Псалм, 140/11;
''Човек језичан неће се утврдити на земљи, неправеднога ће злоћа увалити у погибао''.
Јеванђеље по Матеју, гл. 12:34;
''Породи аспидини! Како можете добро говорити, кад сте зли? јер уста говоре од сувишка срца''.
Стоици су имали утицаја на Христа као конкретни покрет, слично митраизму. И Стоици и Христ проповедају морални живот и веру у божанско провиђење. У стоицизму је етичко учење остало непромењено за сво време трајања покрета – око пет векова. Ово учење води корене из Сократовог начина живота – храброст пред опасношћу, равнодушност према материјалним околностима и трпљење. То су биле врлине које су стоици ценили, а које су евидентне у Христовом учењу. Право ропство је робовање страстима. Човек, уколико живи по врлинама може бити слободан и у тешким животним условима. Сенека упозорава да богатство није добро по себи, јер би у супротном и људе чинило добрим.
Велика је заблуда на шег модерног времена, што човека у праисторији видимо косматог и са два камена у руци. Зато су Јеванђеља и други записи наших предака погрешно тумачени. Знања наших предака се не разликују од данашњих, једино су другачије формулисана. Археолози у гробницама налазе уметничке предмете и научна достигнућа својствена човеку високе цивилизације и ума. На жалост - то не допире до свести оних који кроје нашу цивилизацију. Позната школа у доба Христа где се подучавао закон била је – ГАМАЛИЕЛОВА. На Земљи је било високих цивилизација, али су уништене. То се дешава због катаклизми које настају циклично и уништавају науку, па се почиње из почетка. Катаклизме су еволутивни принцип Космоса, јер Земља усавршава свој други принцип исто као и човек. Преплиће се са другим планетама у систему стварајући савршенство два принципа – макро ДНК. Документујемо илустрацијом из Лепенског Вира. Комплекс у Лепенском Виру је саграђен у облику више жртвеника где су раздвојена два принципа, а комплетно светилиште има облик горњег дела пресечене Земљине полулопте. То значи да су наши преци пре 11000 година знали - да је Земља округла, да њена оса пролази кроз сазвежђа и да је раздвојено влакно ДНК. Да наука није отишла на странпутицу сада о томе не би расправљали. Човек је у биолошком животу раздвојено влакно ДНК и фокусиран на тродимензионалне информације. Једно влакно ДНК носи три милијарде слова (вибрација). Усавршавањем другог принципа (влакна ДНК), човек добија могућ ност на већи број вибрација (слова у ДНК) и шестодимензионалне информације. Као такав - човек завршава са биолошким животом и има могућ ност за ''другу димензију''. Библија то назива - Вазнесење у Рај. То је димензија о којој говоре Христ, филозофи и друге религије. Човек, усавршеним другим принципом (влакном) постаје савршенство два принципа. У Библији је то Божији син. У јеванђељима Христ о томе јасно говори:
Јеванђеље по Јовану, гл. 3: 5;
''Одговори Исус: заиста, заиста, ти кажем: ако се ко не роди водом и духом, не може ући у царство Божије''.
Молекул ДНК је једноструки дугачки ланац направљен од два преплетена влакна, која су спојена преко четири базе. То је биолошки компјутер, или, биолошки интернет у који се складиште кодиране генетске информације. Налази се у језгру сваке ћ елије и то у сланој води сличној као у океанима. ДНК реагује на језиком модулиране ласерске зраке и радио- таласе, уколико се погоде праве фреквенције. На тај начин правимо свој запис и зато Христ говори:
Јеванђеље по Матеју, гл. 12: 37;
''Јер ћеш се својијем речима оправдати, и својијем ћеш се ријечима осудити''.
Људско тело се може репрограмирати речима и мислима, једино фреквенција мора бити права. Када Христ говори: ако се ко не роди водом и духом ... то би у духу нашег модерног времена гласило: ко није усавршио биолошки компјутерски програм (ДНК), који се налази у води не може ући у димензију вечног постојања. О човеку као раздвојеном мушко – женском принципу (влакну ДНК) говоре и Јеванђеља пронађена у Наг-Хамаду.    
Јеванђеље по Филипу, бр. 71/78;
''У данима када је Ева била у Адаму, није било смрти. Када се одвојила од њега, појавила се смрт. Ако се поново он сједињи с њом и прими је, смрти више неће бити''.
     ''Да се жена није одвојила од мушкарца, тада не би умрла заједно с мушкарцем. Одвајање од њега постало је порекло смрти...''.
Јеванђеље по Томи, бр. 114;
''Симон Петар рече им: Нека Марија оде од нас, јер жене нису достојне Живота. Исус одговори: Гле, ја ћу је повести, начинићу од ње мушкарца тако да и она може постати живи дух, попут вас мушкараца. Јер, свака жена која од себе створи мушко ући ће у Царство Небеско''.
У сва три исказа запажамо - наши преци су знали да је у трећој димензији или биолошком животу раздвојен мушко – женски принцип (влакно ДНК). Крст као симбол, такође, представља два принципа. Крст у води је сликовито представљено ДНК, или, човекова усаглашена два принципа.
Јеванђеље по Филипу, бр. 72; 
''...Господ је васкрснуо од мртвих. Није дошао какав је био, него је његово тело било потпуно савршено. Последње тело. Али, то тело је истинско тело. Али наше тело није истинско тело, него одсликано тело истинског''.
Коринћанима посланица прва св. Апостола Павла, гл. 15: 44/45;
''Сије се тијело телесно, а устаје тијело духовно. Има тијело тјелесно и има тијело духовно''.
''Тако је писано: први човјек Адам постаде у тијелесном животу, а пошљедни Адам у духу који оживљ ује''.
Из последња три пасуса Јеванђеља сагледавамо, да човеково тело када се усаврши други принцип није више ''сенка'' како би то формулисао Платон.
Сваки је циклус на нашој Планети имао своју метафору о човековом постојању, али, суштина поруке је увек иста – човек је раздвојено биће на два влакна ДНК и биолошки живот није једина димензија постојања у Космосу.

Severni deo Zemljine polulopte – razdvojeno vlakno DNK

ЛИТЕРАТУРА: